PREMINUO PETAR GUDELJ: KAD BI BILA ŠKRIP ZEMLJE…

1. Kad bi bila škrip zemlje iz koje raste samo jedna loza, samo jedna maslina, jedna smokva, opet bi bila moja velika domovina.

Kad bi bila samo lubanja moga pradjeda, u lubanji očna jama, iz očne jame žut maslačak kojim moj pradjed, kroz maslačak, kroz svoj cvjetni teleskop, gleda Sunce i ptice, opet bi bila velika, moja domovina.

Kad bi bila dlan kamena (kameni dlan) kraj ognjišta mojih djedova, u jadranskim brdima, u Podosoju, u koji sam plivajući na ovaj svijet udario čelom. Kad bi bila samo taj kamen koji je obasjala materina krv, kad je pljusnula sa mnom iz materina, iz krškoga podzemlja i obasjala našu kuću, ti bi bila velika, bila bi moja domovina.

Kad bi bila konjska ploča kojom se u jadranskim visinama potkivaju brdski konji, kojom se potkivaju magarad i mazge, izgubljena, izlizana, koja miriše na konjsku i kozju mokraću, na gromove i cmilje, kad bi bila izlizana konjska ploča (izlizana Mjesečeva ploča, natrljana majčinom dušicom i rutvom) koja je obašla sve pute i stranputice, od Cetine do Neretve, od Jadranskoga mora do Save i koju ja sada, nađenu na putu, mirisnu od konjske mokraće i daljina, prislanjam na lice, na čelo, kad bi bila samo ta izlizana konjska ploča u cmilju, ti bi bila moja velika domovina.

Kad bi bila samo toliko zemlje, toliko vode i toliko svjetlosti, koliko može pojesti i popiti jedan jadranski bajam do podne i do večeri naliti i zakovati u svoj koštani plod, kad bi bila samo bajamov doručak i ručak, ti bi bila velika, moja bajamova domovina.

Kad bi sva stala u jedne ptičje oči, koje lete s malo perja i kosti, ti bi bila velika, moja, sva moja domovino u prepeličjim, u jarebičjim, u jastrebovim očima. I kad bi na moj dlan iscurile jarebičje, prepeličje i jastrebove oči, ti bi, sva moja domovino, bila na mom dlanu. Domovino koju vidim, domovino koja me vidiš.

Kad bi se slila sva u jedno riblje, u jedno jadransko, u jedno djevojačko oko po kojem iskri Krk, Hvar, Mljet, ti bi bila velika zemlja i voda, moja morska, očna i otočna domovina.

Kad bi moja domovina bila samo jedna dinarska zmija, poskok, crnostrig, i kad bi se ta jedna dinarska zmija svila oko moga grla i glavu naslonila na moje srce, to bi bila ti, moja velika zemljo, moja velika zmijo, moja domovino.

Kad bi sva tvoja zemlja bila samo ova zemlja koju ja nosim u svom tijelu, kad bi sve tvoje zemne, podzemne i nadzemne rijeke bile samo ove što teku kroz moje srce i izviru na moje oči, kad bi tvoja najveća litica bilo moje čelo a moje tjeme tvoj najviši planinski vrh oko kojega igraju munje i zvijezde, u koji pucaju gromovi, ti bi bila moja prastara zemlja, moja velika domovina.

Petar Gudelj